ISTORIJA SRPSKOG NARODA

ISTORIJA SRPSKOG NARODA...

• 12 НЕМАЊИЋА


• СТЕВАН НЕМАЊА Монах Симеон (1166-1196)

[Икона Стевана Немање]

Стеван Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач „светородне династије Немањића” која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста „личне карте” знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стевана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.

• РАСТКО НЕМАЊИЋ Свети Сава (1175-1235)

[Икона Растка Немањића]

Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стеван трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је „чин свете обновљене истине вере православља”. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стевану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве.

• СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ Свети Краљ (1196-1228)

[Икона Стевана Првовенчаног]

Средњи син Стевана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стеван Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу

• КРАЉ РАДОСЛАВ (1223-1233)

[Икона Краља Радослава]

Радослав је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавин&;#1091;, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

• КРАЉ ВЛАДИСЛАВ (1234-1243)

[Икона краља Владислава]

Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош.

• КРАЉ УРОШ И НЕМАЊИЋ (1243-1276)

[Икона краља Уроша И Немањића]

Краљ Урош И имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста — угарског краља — напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.

• КРАЉ ДРАГУТИН Преподобни монах Теоктист (1276-1282)

[Икона краља Драгутина]

Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава .
[Икона Светог Драгутина]

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време (од 1276. до 1282. године). Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Пре смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

• КРАЉ МИЛУТИН (1282-1321)

[Икона краља Милутина]

Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним ве&;#1083;икодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.

• СИМОНИДА (1289-1340)

[Икона Симониде]

Византијски цар Андроник ИИ приликом закључења мира са Србијом 1299.године „даривао” је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму „Краљева јесен”. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене.

• КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331)

[Икона краља Стевана Дечанског]

Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стеван Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стеван је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.

• ЦАР СТЕВАН ДУШАН Душан Силни (1331-1355)

[Икона цара Душана]

Владавина Стевана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар — највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА” уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК” који је допуњен 1354.године.

• ЦАР УРОШ (1355-1371)

[Икона цара Уроша]

Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја.

*** Kraljevina Jugoslavija (1918-1941) ***

Završetkom Prvog svetskog rata i propašću otomanske i austrougarske imperije stvoreni su uslovi da u decembru 1918. godine bude proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Jugoslovenska ideja je dugo živela u intelektualnim krugovima tri naroda koji su dali ime novoj državi, ali do ovog trenutka međunarodna konstalacija političkih snaga i interesa nije omogućavala njenu realizaciju. No, intelektualci su nakon rata ustupili mesto političarima, a najuticajniji hrvatski političari su se suprotstavljali novoj državi od samog početka.

*** Drugi svetski rat (1941-1945) i posledice ***
Beograd i dru
Početkom četrdesetih Jugoslavija se našla u obruču neprijateljskih zemalja. Osim Grčke, sve druge susedne zemlje su bule vezane sporazumima za Nemačku i Italiju. Hitler je vršio snažan pritisak da i Jugoslavija pristupi paktu. Vlada je čak bila spremna na kompromise sa njim, ali raspoloženje u zemlji je bilo sasvim drugačije. Javno manifestovanje otpora nacizmu izazvalo je žestoku reakciju.

*** Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (1945 - 1991) ***

Za vreme rata, 1943. godine bila je proklamovana revolucionarna promena društvenog i državnog sistema i ukidanje monarhije u korist republike. Josip Broz Tito je postao prvi predsednik obnovljene, sada socijalističke Jugoslavije. Od uglavnom poljoprivredne zemlje, Jugoslavija je transformisana u red srednje razvijenih industrijskih zemalja, stekavši visoku međunarodnu političku reputaciju svojom podrškom procesu dekolonizacije i vodećom ulogom u pokretu nesvrstanih zemalja. Socijalistička Jugoslavija je formirana kao federalna država, koja se sastojala od šest republika: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore; i sa dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija. Ove dve autonomne pokrajine su ujedno i sastavni delovi Republike Srbije. Po ovoj administrativnoj podeli i zbog istorijskih razloga, srpski narod, najbrojniji u Jugoslaviji, živeo je u svih šest republika i obe pokrajine. Tendencija da se poveća moć republika na račun federalne vlasti dobila je na snazi naročito posle usvajanja Ustava iz 1974, koji je ohrabrio narastanje hrvatskog, slovenačkog, muslimanskog i šiptarskog nacionalizma i secesionizma.

*** Raspad SFR Jugoslavije (1991-1995) ***

U periodu 1991 - 1992. godine Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su se otcepile od Jugoslavije nasilnim putem, dok se Makedonija odvojila na miran način. Rasturanje Jugoslavije je potpomognuto od strane međunarodnih sila koje su priznale pravo na samoizjašnjavanje svim narodima osim Srbima, koji su izrazili raspoloženje da i dalje žive u Jugoslaviji. Secesionističke republike su brzo zadobile priznanje od međunarodne zajednice, očitom zloupotrebom principa o nepovredivosti međunarodno priznatih granica suverenih država i bez zadovoljavanja uslova koje države moraju predhodno ispuniti da bi bile međunarodno priznate. Srbija i Crna Gora su se opredelile za ostanak u zajedničkoj državi, pa je na zajedničkoj sednici Skupštine Jugoslavije, Srbije i Crne Gore 27. aprila 1992. u Beogradu, usvojen Ustav Savezne Republike Jugoslavije, čime je potvrđen kontinuitet njihove zajedničke države od 1. Decembra 1918. kada je Jugoslavija stvorena.

Sve što ste oduvek želeli da znate o čuvenim Srpskim VOJSKOVOÐAMA!!!




Stefan Dušan - Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308 - 20. decembar 1355). Srpski kralj 1331-1345. i prvi srpski car 1346-1355. Sin kralja Stefana Deèanskog.

Još kao „mladi kralj“ uspešno se suprostavio četama bosanskog bana Stefana II Kotromanića u Zahumlju (1329.). Komandovao je jednim delom vojske u bici kod Velbužda (1330.), u kojoj se Srbija izborila za prvo mesto na Balkanu. Odnosi izmeðu starog i mladog kralja su se pogoršali januara 1331. godine. Dušanova vlastela je izvršila neku vrstu dinastièkog prevrata. Stefan Deèanski je svrgnut s prestola i zatvoren u gradu Zveèanu, gde je i preminuo. Stefan Dušan se krunisao za kralja svih srpskih i pomorskih zemalja 21. septembra 1331. U tom trenutku nije imao više od 22 godine.

Živojin Mišić - (/19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921. Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Živojin Mišić je učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876-1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Stepa Stepanović (Kumodraž 12. mart 1856. - Čačak 27. april 1929.), srpski vojskovođa i vojvoda.

Od 1874. godine kada je obukao uniformu pitomca Artiljerijske škole, do jeseni 1919. godine, kada se povukao iz aktivne službe, vojvoda Stepa Stepanović je, dakle punih 45 godina, neustrašivo išao ratnim stazama Srpske vojske. Učesnik je srpsko-turskih ratova (1876-1878.), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. Već tada bio je zapažen kao hrabar i istrajan vojni starešina, koji je u kritičnim momentima ulazio u streljački stroj da ličnim primerom hrabri svoje vojnike, zbog čega je odlikovan Takovskim krstom s mačevima.

Đorđe Petrović Karađorđe, rođen je najverovatnije 16. novembra (po starom kalendaru 3.novembra) 1762. godine (po nekim podacima 1752.) u Viševcu, na Đurđic, od oca Petra i majke Marice. Kažemo najverovatnije, jer se za godinu rođenja pominju period od 1749. do 1770. godine.

dr Hristivoje Pejcic,
profesor, Pristina
ETIMOLOSKI TRAGOVI STARE SRPSKE RELIGIJE I MITOLOGIJE, OSOBITO NA SREDISTU SERBIJSKOG POLUOSTRVA
Nase poluostrvo su neki zapadni pisci nazvali po reljefu, a ne po starosedeocima, Serbima, sto je neprikladno i neodrzivo. Tacno je da su se starosedeoci Serbijskog poluostrva u odredjenom periodu nazivali Iliri, Kelti i Tracani. Samo se manje ali poslednjih godina i sve vise zna da su to, u stvari, serbijska plemena. Pleme pod nazivom Iliri je zivelo izmedju Drima i Neretve. Ime su dobili po njihovom vladaru - Iliji. Grci su, medjutim, kao slabi poznavaoci geografije, mnogo siri prostor nazvali Ilirijom. Da bi Srbe lakse odbijali od Sinjeg (Jadranskog) mora, Germani su proglasili Albance potomcima Ilira. Medjutim, to koriscenje neistine je krajnje prozirno, s obzirom da je ilirsko vreme trajalo od 235. do 490. godine nove ere, dok su se Albanci sa podrucja danasnjeg Azerbejdzana posredno, preko danasnje Italije, na Serbijsko poluostrvo nastanili s dozvolom kralja Vojislava 1043. godine.
"Kelti" je stara grcka rec i ime za Hete, odnosno Gete. Kod odredjenih Serbijskih plemena Geti su bili vojni i vladajuci drustveni stalez. Srbi su koristili musko ime Getije. Drugim recima, Kelti su serbijska plemena kod kojih je na posebne casti bio odredjeni drustveni sloj za koga oni imaju posebni naziv - geti.
Rec "Tracani" je grcki prelik za serbijske Rasane ili Rascane. Stara Raska je bila na obali Crnog mora, koje se nekada prema serbijskom vladaru Pontu zvalo Pontsko more.
Stari Srbi, Praserbi, odnosno Serbi, koje su zapadnjaci nazvali Slovenima (jer svi slicno slove) su starosedeoci poluostrva na kome mi danas zivimo. Oni su sa ovog prostora, pre Hrista, preduzimali tri pohoda na Indiju i to pod vodjstvom Nina, sina Belovog iz Nize (Nisa), Serba, sina Makeridovog i Aleksandra Karanovica, Velikog. U Luznici, jugoistocno od Suve planine, i danas se neguje poklic - "Zemljo Indijo!" (Dragisa Mitic iz Gornjeg Strizevca).
Jedan deo tog naroda je asimiliran od strane tuzemaca sirom azijskih i evropskih prostora, a drugi deo se kroz razlicito vreme vracao starom kraju. Tim povodom je sredisna planina poluostrva dobila ime Stara planina ili Matora gora. A to vracanje dela naroda svojoj postojbini je germanska istorijska skola proglasila doseljavanjem nasih predaka "preko Karpata", na osnovu nenaucnih spisa Porfirogenita "O upravljanju carstvom", gde je sugerisano rimskim vladarima da se prema starosedelackom stanovnistvu ponasaju bez milosti kao prema dosljacima sa severa. Medjutim, o nasim starim korenima na ovom prostoru svedoce ne samo zaobidjene istorijske cinjenice nego i neki etimoloski tragovi stare srpske religije i mitologije.
MORA, MORENA, MORANA - MORAVA
Morena. Morana ili Mora je boginja bolesti odnosno smrti u predhriscanskoj religiji drevnih Srba, koji su se pretezno Serbima zvali. U osnovi ovih reci je serbijska rec "mor", koja znaci smrt.
Sirom Evrope postoji geografski nazivi koji pocinju sa mor, a dovode se u vezu sa ovim bozanstvom. Nazivi reka koje su nam poznate kao Morava i Moravica su takodje izvedeni iz imena ovog serbijskog bozanstva.
Prastara stanista drevnih Serba su se nalazila u planinskim i podplaninskim predelima na Serbijskom poluostrvu, gde je nadjen arheoloski materijal iz kamenog doba. Drugim recima, pre nego sto se unapredilo zemljoradnicko iskustvo, lov i sakupljanje plodova je bilo izvor opstanka. Prvobitna stanista su bila pored cistih, zdravih voda prihvatljivih od strane covekovog organizma. To su sa izvorista i korita tekucih voda u planinskim i podplaninskim predelima sa umerenom klimom, a ne u priobalju velikih ravnicarskih reka.

Da li Srbi pamte junastva srpskih vojnika u I svetskom ratu i neke cinjenice o tome ( polazne osnove za temu) :
Sarajevski atentat
Bitka na Ceru,
Kolubarska bitka,
prelazak Albanije peske- Albanska golgota- kralj Patar I Oslobodilac sa narodom i vojskom
Solunski front
srpske vojvode iz I Svetskog rata-Misic, Stepa Stepanovic, Bojovic
nepravde saveznika prema srpskom narodu i vojsci....... !

Narod koji zaboravlja svoju istoriju nema ni buducnosti - rekli su stari mudraci.

Da li se nama to desava ?

Svojevremeno smo vise ucili o partizanima nego o nemanjcima, Karadjordju, Milosu Obrenovicu, junastvima Srba u Balkanskim ratovima, I svetski rat. Te lekcije su se prelazile za jedan do dva cas na casovima istrije a o Titu, partizanim svi9g 8 godina OS i 4 godine SS.